Zak Prever- Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav 
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni 
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas.

Aleksa Santic- I opet mi dusa sve o tebi sanja

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

Ivan L. Lalic- Stramboti

U disanje si moje upevana
K'o molitva u obred. Tobom disem.
U rukopisu mom si upisana 
Izmedju svakog slova koje pisem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja cu biti neizvesnosti lisen -
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.

Aleksandar Sergejevič Puškin - Voleo sam vas

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da nam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
 - Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

Vojislav Ilić- Ljubim te, dušo

Sumračak pada: tišina se svija,

u milju tone vasiona sva;

večernja zvezda treperi i sija:

veselo sve je - samo nisam ja!

Nemir mi stisko umorne grudi,

nesrećno srce što ljubiti zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi

daleko tamo, u bajniji svet:

da zlato moje iza sanka budi

uz glasak frule, uz uzdisaj klet...

Il' da joj šapne povetarcem blagim:

ljubm te, dušo, više nego svet! 

Vojislav Ilić- Elegija

Prestaću i ja skoro. I sa mnom, zanavek možda,

spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava -

i večni zaborav s njome.

Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad.

No ti, kojoj sam pev'o mlad, u tavnoj, jesenskoj noći,

slušajuć' poznate zvuke,

hoćeš li s tugom tada obožno sklopiti ruke

za pokoj umrlog znanca?

Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje,

i teret ljubavnih jada,

i tani uzdah moj?

O, znaj da ljubav moju ni večnost otela nije,

ni gusta, zelena trava, što sunce nada mnom krije,

ni hladni prekor tvoj.

Vladislav Petković Dis- Viđenje

Noćas kada sam ja spavati hteo,
Željan da telo umorno odmaram,
Duh stare sreće obuze me ceo,
I ja sam poš'o srce da otvaram.

Iz snova prošlih, prijatnih ko duge
Nisam video ovaj život grubi,
Već moje nebo, moj zavičaj tuge
I tebe s vencem što ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu želju, punu nežne tame,
Koja ti skriva lice sve do čela,
Pod kojim misliš, nepomična, na me.

Pojava tvoja pričaše mi kako
Patiš, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gled'o i zanesen tako
Šaptao da te ko smrt svoju volim.

Noć je spavala pokrivena mirom,
Mrak se širio ko more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Doček'o zoru, ne sklopivši oko.

Danas sam šet'o ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.

Vladislav Petković Dis- Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

Vladislav Petković Dis- Možda spava

Zaboravio sam jutros jednu pesmu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Ko da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć, 

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il' te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tij.

Ali slutim, a slutiti još jedio znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,

Što me čudno po životu vode i gone:

U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Nene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Velimir Rajić- Želja

Hej, da mi je, milo moje
samo jednom da otvorim tebi
širom srce ojađeno svojem
ništa drugo poželeo ne bi!
Ništa ne bih ja želeo drugo,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.

Velimir Rajić- Na dan njenog venčanja

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. A ti reče "Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću keti ni njega i tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti ni smaoga sebe,
Jer bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi zbogom! Još ti mogu reći:
Dabogda sunce sreće nek ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakoga dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj. Bože, molbu duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kad dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
‚‚Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Dz. K. Solak- Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.

Kad bih u noj imao jedan mali tepih

I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica

I na prozorima moje zavese.

I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću

I u njoj ženu koja bi me bez para volela…

I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,

Kad bih malu, malenu kuću našao,

Dovoljan bi bio jedan mali tepih,

Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,

Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,

Ženu koja me ne voli zbog para,

To bi bilo dosta, čak i suviše.

Velimir Rajić- Jedna intimna istorija

U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte  čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je heo
da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže pođoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I mada smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih...

Vasko Popa- Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje vilice da ti razbije
Seti me se samo sa sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

                  1.
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s mog lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

                   2.
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom sam od malih nogu
Iz istog čanka se srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ li pretvornice
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

                  3.
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Ni presan ni posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

                4.
Napolje iz mog zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko mog asrca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rsprskava
Napolje samo napolje

                    5.
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupa
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love vreme da ubijaju
Kakva mi je pa to igra

                         6.
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne TI slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez ,leka
Hladan dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tvom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

                            7.
Šta je sa mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi doveka biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute sa jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

                          8.
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

                      9.
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

                     10.
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti je crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin- polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izjelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

                       11.
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao Bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

                              12.
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

                                 13.
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod marau
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje.

Vasko Popa- Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nika

Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad

Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nika

U snu našem prenoćilo.

Stevan Raičković- U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamske
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke..)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu dopola
Žuriš na posao s licem k'o da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il' me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Stevan Raičković- Ti si moj život videla izbliza

Ti si moj život videla izbliza:

Primiso, pokret, reč što nisam rek'o.

Znala si grč moj i kad stojiš iza.

Slutila si moju bolest nadaleko.

Ti si u mome oku dok još gasne

Videla prva novog smeha klicu.

A kad se vratim domu ure kasne

Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.

Pred ogledalom zalud mi je stati:

U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.

Niko me sada ne zna, nit će znati:

Iz mene zjapi rana mesto nule.

Stevan Raičković- Povratak

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Sima Pandurović- Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna čežnja nagona i žudi
i razblude moje, kad na meni dršće
sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću stane da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perversne strasti i duše i ploti.

Sima Pandurović- Vreme

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
svih mojih snova od njinog postanja;
na licu tvome još sija detinjstvo,
u očima jedan setan zrak saznanja.
Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
svih želja meta varljiva i sjajna;
ipak, nisi jednom no drugome bliža,
i ostaješ čista i tiha, k'o tajna.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
bez strasti, i mirna, ne znajući išta
o tome da često pati ko te vol'o-
sem milosti tvoje ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, -
a maj je divan i bez sunca žarka; -
tebi ljubav ljudska sred života sretnog
ne treba, izgleda kao pusta varka.
Ali kad prođe mladost, lepota i cveće,
prijatelji lažni kad odu, k'o laste
što se domu svome nikad vratit' neće;
kad uzdaha dugih podigne se plima,
kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
u duši tvojoj kad zastudi zima,
jedna će mis'o u tebi da dozre,
velika, tužna mis'o, moje drago:
da treba da nam sve bude svejedno,
da nam je ovde još jedino blago
kad za nas kuca bedno srce jedno.
Tad će tvoje srce zakucati jače,
kao čas pozni kada ponoć pada,
brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i kada!

Sima Pandurović- Njen dolazak

Otavila si duh prošlih vremena

u odajama svojim onog dana,

kad su te nemo od tvojih dracena,

ruža i snova odneli iz stana.

Žalila nisi, izgleda što mena

života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,

sunce i uzdah sveta što je plak'o.

O, ko bi rek'o da ćeš ti otići

mirna i bleda, ravnodušna tako

za sve što beše; da će ti smrt prići,

da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine

oblaka, lišća, nečujnih vetrova,

gled'o sam širok izraz tuge njine

kad su te dali mestu mrtvih snova.

I ako život ovaj veo skine

nekad s ravnica, neba i bregova,

Ja znam da opet neće mi pomoći.

Sećam se da je mirna bila soba

s posteljom tvojom, moja svest bez moći;

sećam se da je u ponoćno doba

još mirisala svud kraljica noći

na strast, i mladost, i zadah od groba.

Oskar Davičo- Ti si još dete

Ti si još dete, o, nasmejana,
i tako puna ptičjih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista
i žena, žena uzdrhatala...
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Gi de Mopasan- Lud?

Oh! Patio sam, patio, patio bez prestanka, silno, strahovito. Voleo sam tu ženu ludim zanosom... A da li je to tačno, ipak? Da li sam je voleo? Ne, ne, ne. Uzela mi je telo i dušu, osvojila, vezala. Ja sam bio, ja sam i sad njen predmet, njena igračka. Ja pripadam njenom osmehu, njenim usnma, njenom pogledu, obrisima njenog tela, obliku njenog lica: ja gubim dah pod prevlašću njene spoljašnosti; ali Nju, ženu svega toga, biće toga tela, ja mrzim, gnušam se, i uvek sam je mrzeo, prezirao, gnušao se, jer je lažljiva, životinjska, prljava, pokvarena, jer je pogubno stvorenje, pohotljiva i licimerna životinja koja nema duše, kojom nikad ne prostruji misao kao slobodni i životvorni vatduh; ona je zver-čovek; čak ni to: ona je samo bedro, divna tvorevina mekog i oblog mesa u kome stanuje Bestidnost!

Gi de Mopasan- Badnje veče

Oštra hladnoća štipalaje lice i terala suze na oči. Svež vazduh prodirao je u pluća, sušio grlo. Duboko nebo, jasno i tvrdo, bilo je izbušeno zvezdama za koje bi čovek rekao da su izbledele od mraza; svetlucale su ne kao vatre već kao ledena nebeska tela, blistavi kristali. U daljini, po tlu od luči, suvom i zvučnom, odjekivale su klompe, a sa svih strana čula su se mala seoska zvona čiji su slabašni i kao zimljivi zvuci nestajali u velikoj ledenoj noći.

Gi de Mopasan- Sin

Dva stara druga šetala su po cvetnom vrtu u kome je veseo proleće pokretalo život.

Jedan od njihbio je senator, a drugi član Francuske akademije, obojica ozbiljni, i njihova umovanja bila su vrlo logična ali svečana, ukratko, istaknuti i ugledni ljudi.

Najpre su ćaskali o politici i raspravljalji ne o idejama, nego o ljudima, jer u politici ličnosti uvek imaju veću važnost nego razum. Posle toga oživeše nekoliko uspomena  pa ućutaše, koračajući jedan pored drugog, otromeli od mlakog vazduha.

Velika leja žutog šeboja širila je oko sebe sladunav i nežan miris; masa raznorodnog i raznobojnogcvgeća dobacivala je povetarcu svoje mirise, dok je jedna tila, zaodevena žutim cvetovima, rasturala u vetar svoj sićušni prah, zlatan dim koji je mirisao na md i raznosio, kao mirisni puder, svoj opojni oplodni prah kroz prostor.

Momčilo Bajagić- Od kada tebe volim

Sad nemoj ništa da mi govoriš,

prepoznaću šta god da pomisliš,

večeras samo nemoj da me ne voliš.

Preboleću šta god da učiniš,

učiniću ti sve što poželiš,

večeras samo nemoj da me ostaviš.

Od koga si se ti to sakrila,

u meni citav svet se rasipa

od kada tebe volim

pamet ne slusa.

Da l' ista moze da se sakrije

po licu kad se svetlo polije?

Od kada tebe volim

vreme ne ide.

Momčilo Bajagić- Poljubi me

Mesec je mlad,

a noć je vrela,

padaju zvezde padalice

I dok mi kaplje znoj sa čela,

mrak je i ne vidim ti lice.

Dole pod nama

čuje se kako škripe točkovi

 noćnih šofera

A ja te volim

u mrklom mraku

na zadnjem spratu solitera.

Poljubi me

dotakni me usnama

Sa usnama

k'o zgaženim trešnjama...

Ponekad samo

kad bljesne svjetlo

velike neonske reklame

Ugledam tvoje

mačije oci

kako me miluju iz tame.

Mesec je mlad,

a noć je vrela,

zvezde se roje iznad glave.

Veče miriše na pozno leto,

a ti na retke poljske trave...

Oskar Davičo- Kažem smrt, a ljubim...

Kažem- smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
k'o poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svdrlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohod'o na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč - ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, k'o sloboda - sreću,
ko dan - taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštzrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li - smrt, ljubim te ko usnom - predeo.
Reknem li - kraj - zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

Miroslav Antić- Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Goću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il' crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Miroslav Antić- Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima.
Bićeš moj način odevanja svega nežnog i sjajnog.
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše.
I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim.
Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog.
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo,
ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić- Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
ovako kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj mali šaputavi glas...

Sa nosom dečački zalepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno
pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmaženi pas,

Putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu
neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde,
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.

Milutin Bojić- Oči

Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, ko osmeh nežne,
čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne
i meke ko pahuljice nežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati
što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, mutne ko proletnje vode.

Neizgladljive ko večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete
te oči koje tamne ni smrću.

Milutin Bojić- Grifos

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
strasna kao more, razbludna ko zmija,
tražiš moje hoću, da tvoj žar ga sater,
i siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
i sažeži kose i razgubaj usne,
i razlupaj mramor nimfijskih kumira,
i raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
grizem sama sebe i jaučem dok te
osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
ja osećam: ponor očiju me guta,
a tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
ispila svu mladost i drhtanje soka,
dok bi tvoja dojka ledena i bela
golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
smrvljenu, do smrti zasuo te blatom,
na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
pio bih u bolu i, pijan od vina,
jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
za vekove nove ko znak vaskrsenja,
ja, što kraj sfinksa u prašini gmižem,
ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
pevao bih himnu što umrle budi,
ali.. moje usne za usnama žedne,
a izmrvljen mozak traži smrt u bludi;

Drščući te grlim rukom što sva peče,
propinju se tebi ispucale usne,
duša hoće večnost poljupcem da reče,
a krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
ti si ludi demon, što ljubeći davi,
ti si vrelo podne mog blistavog dana,
orao što žrtvu diže i krvavi.

Miloš Crnjanski- Smiraj

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glaova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Miloš Crnjanski- Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski- Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim, u strastima ružnim,
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji to greh beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Mileta Jakšić- Ona

Gledala je u dubokoj noći
crno nebo puno večernje tajne,
na oči joj dve zvezde sleteše
zato su joj oči tako sjajne.

Ljubila se sa ružicom mladom
kad se jutrom u leji razvija
pa joj listak na usnice osta,
zato su joj usta rumenija.

Gledala je kako oblak bukne
munja sune, hrast dole obori,
pa kad je na me pogledala
moje srce u pepeo stvori.

Milan Rakić- Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i sa njom Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao im i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Milan Rakić- Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana;
u pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmose u ćutanju dugom,
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

I tako sve j prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
veliki, kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi k'o hala
sve druge misli i nade i snove;-

Pa ipak - da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
i mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
postadosmo tako tuđi jedno drugom;
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

Milan Rakić- Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi sušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drveću žuti,
i laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
i reč nek' tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti sad da žile moje
zabrekću novim zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje,
pred veličanstvom prirode! A potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov, i nadahnuće celo,
nečujno, tiho, potone u tamu-

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem iu stradam i ljubim te, mada
u tom trenu ne osećam tako...

A ti ćeš, bedno ženo, kao vazda,
slušati rado ove reči lažne:
i zahvalićeš Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
kako se sputa nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva,-
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac ratrese i nadme,
i osećaji navale k'o plima!

Za taj ternutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći- Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drvetu žuti,
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Matija Bećković- Kad bi ti otišla iz ovog grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
kome bih levu ruku prebacio preko ramena
a desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"priroda je puna mojih pogleda na svet."
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
kad sam bio dete njegovo je stalo posađeno."
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u graf ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
i o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka
u pšeničnoj plevi
s kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni,
ljude po tamncama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
kome bih rekao kako mi se čini
da u reci Ararat ključa kamenje
i ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
i balkon se sruši u tom času."
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
i bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noć govorio protiv svakoga
i ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla izovog grada,
govorio bih uzalud:
moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Laza Kostić- Sve što mi je rekla...

Sve što mi je rekla u zvezde sam sliv'o,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
-ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta pouceta sjajna-
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam e slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljude neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! Al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.