Oh! Patio sam, patio, patio bez prestanka, silno, strahovito. Voleo sam tu ženu ludim zanosom... A da li je to tačno, ipak? Da li sam je voleo? Ne, ne, ne. Uzela mi je telo i dušu, osvojila, vezala. Ja sam bio, ja sam i sad njen predmet, njena igračka. Ja pripadam njenom osmehu, njenim usnma, njenom pogledu, obrisima njenog tela, obliku njenog lica: ja gubim dah pod prevlašću njene spoljašnosti; ali Nju, ženu svega toga, biće toga tela, ja mrzim, gnušam se, i uvek sam je mrzeo, prezirao, gnušao se, jer je lažljiva, životinjska, prljava, pokvarena, jer je pogubno stvorenje, pohotljiva i licimerna životinja koja nema duše, kojom nikad ne prostruji misao kao slobodni i životvorni vatduh; ona je zver-čovek; čak ni to: ona je samo bedro, divna tvorevina mekog i oblog mesa u kome stanuje Bestidnost!
