Matija Bećković- Kad bi ti otišla iz ovog grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
kome bih levu ruku prebacio preko ramena
a desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"priroda je puna mojih pogleda na svet."
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
kad sam bio dete njegovo je stalo posađeno."
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u graf ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
i o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka
u pšeničnoj plevi
s kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni,
ljude po tamncama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
kome bih rekao kako mi se čini
da u reci Ararat ključa kamenje
i ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
i balkon se sruši u tom času."
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
i bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noć govorio protiv svakoga
i ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla izovog grada,
govorio bih uzalud:
moje reči se ne bi ni na koga odnosile.