Laza Kostić- Sve što mi je rekla...

Sve što mi je rekla u zvezde sam sliv'o,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
-ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta pouceta sjajna-
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam e slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljude neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! Al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.