Milan Rakić- Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana;
u pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmose u ćutanju dugom,
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

I tako sve j prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
veliki, kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi k'o hala
sve druge misli i nade i snove;-

Pa ipak - da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
i mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
postadosmo tako tuđi jedno drugom;
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, k'o sito dete u šećerleme.