Milan Rakić- Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi sušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drveću žuti,
i laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
i reč nek' tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti sad da žile moje
zabrekću novim zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje,
pred veličanstvom prirode! A potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov, i nadahnuće celo,
nečujno, tiho, potone u tamu-

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem iu stradam i ljubim te, mada
u tom trenu ne osećam tako...

A ti ćeš, bedno ženo, kao vazda,
slušati rado ove reči lažne:
i zahvalićeš Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
kako se sputa nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva,-
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac ratrese i nadme,
i osećaji navale k'o plima!

Za taj ternutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći- Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drvetu žuti,
i tama pada vrh zaspalih njiva.