Ne znam kako da počnem. Ne znam ni da li sam spremna, ali znam da spremnija neću biti. Moja priča je, ustvari, veoma prosta, samo sam je ja iskomplikovala. Sigurna sma da je i dalje sve veoma jednostavno, samo što ja ne mogu da prihvatim. Zar da prihvaitm da sam ja za sve kriva? Da sam, možda, prelako odustala?
Ja sam se u njega zaljubila. Srce mi je kucalo njegovim imenom. Živela sam za taj osmeh, neobično lepe oči ili namig kad niko ne gleda. Živela sam da ga vidim kako ulazi u prostoriju svojim šeretskim hodom, sa šeretskim osmehom i šeretski kaže- ćao...
I sve je bilo jednostavno. Tada jeste. Bio mi je ništa drugo nego slatko uživanje. A onda sam počela da se hranim tim ternucima, prepuštajući da čitav život zapadne u kolotečinu kada ga nema. On je bio jedina stvar koja mi je držala glavu iznad vode.
A onda sam potonula. U njegov život došle su druge, sa zlim namerama. Svojim lepljivim prstima i vlažnim usnama su mi oteli moj stub potpore. Zavele su ga. Okrenule mu misli i isprljali naša čista osećanja.
Nekad me pogleda. Tu i tamo razmenimo reči, i ponekad, u pogledu očiju njegovih naslutim trag onoga što se među nama dešavalo. I onda se nasmešim, srećna jer još uvek nije zaboraljeno vreme sitnih, nežnih osmeha, pogleda i tek pokojeg dodira nako n koga bismo se oboje povukli, crveneći.
Ponekad mislim on njemu. Ma, koga lažem, stalno mislim o njemu. Zamišljam kako se šetamo, pričamo, pijemo kafu u udobnosti mog stana. Htela bih da ga sanjam, da ga ljubim ili makar dodirujem kosu, ali ne sanjam. Htela bih osetiti svoje ruke u njegovim. Htela bih svašta, ali sve ostaje na pogledima iz dubine prošlosti.
Ja sam se u njega zaljubila. Srce mi je kucalo njegovim imenom. Živela sam za taj osmeh, neobično lepe oči ili namig kad niko ne gleda. Živela sam da ga vidim kako ulazi u prostoriju svojim šeretskim hodom, sa šeretskim osmehom i šeretski kaže- ćao...
I sve je bilo jednostavno. Tada jeste. Bio mi je ništa drugo nego slatko uživanje. A onda sam počela da se hranim tim ternucima, prepuštajući da čitav život zapadne u kolotečinu kada ga nema. On je bio jedina stvar koja mi je držala glavu iznad vode.
A onda sam potonula. U njegov život došle su druge, sa zlim namerama. Svojim lepljivim prstima i vlažnim usnama su mi oteli moj stub potpore. Zavele su ga. Okrenule mu misli i isprljali naša čista osećanja.
Nekad me pogleda. Tu i tamo razmenimo reči, i ponekad, u pogledu očiju njegovih naslutim trag onoga što se među nama dešavalo. I onda se nasmešim, srećna jer još uvek nije zaboraljeno vreme sitnih, nežnih osmeha, pogleda i tek pokojeg dodira nako n koga bismo se oboje povukli, crveneći.
Ponekad mislim on njemu. Ma, koga lažem, stalno mislim o njemu. Zamišljam kako se šetamo, pričamo, pijemo kafu u udobnosti mog stana. Htela bih da ga sanjam, da ga ljubim ili makar dodirujem kosu, ali ne sanjam. Htela bih osetiti svoje ruke u njegovim. Htela bih svašta, ali sve ostaje na pogledima iz dubine prošlosti.
Нема коментара:
Постави коментар