Velimir Rajić- Na dan njenog venčanja

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. A ti reče "Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću keti ni njega i tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti ni smaoga sebe,
Jer bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi zbogom! Još ti mogu reći:
Dabogda sunce sreće nek ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakoga dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj. Bože, molbu duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kad dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
‚‚Prosta ti bila moja ljubav živa!"