Sima Pandurović- Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna čežnja nagona i žudi
i razblude moje, kad na meni dršće
sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću stane da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perversne strasti i duše i ploti.