Странице

Приказивање постова са ознаком sima. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком sima. Прикажи све постове

среда, 14. мај 2014.

Sima Pandurović- Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna čežnja nagona i žudi
i razblude moje, kad na meni dršće
sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću stane da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perversne strasti i duše i ploti.


уторак, 13. мај 2014.

Sima Pandurović- Vreme

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
svih mojih snova od njinog postanja;
na licu tvome još sija detinjstvo,
u očima jedan setan zrak saznanja.
Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
svih želja meta varljiva i sjajna;
ipak, nisi jednom no drugome bliža,
i ostaješ čista i tiha, k'o tajna.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
bez strasti, i mirna, ne znajući išta
o tome da često pati ko te vol'o-
sem milosti tvoje ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, -
a maj je divan i bez sunca žarka; -
tebi ljubav ljudska sred života sretnog
ne treba, izgleda kao pusta varka.
Ali kad prođe mladost, lepota i cveće,
prijatelji lažni kad odu, k'o laste
što se domu svome nikad vratit' neće;
kad uzdaha dugih podigne se plima,
kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
u duši tvojoj kad zastudi zima,
jedna će mis'o u tebi da dozre,
velika, tužna mis'o, moje drago:
da treba da nam sve bude svejedno,
da nam je ovde još jedino blago
kad za nas kuca bedno srce jedno.
Tad će tvoje srce zakucati jače,
kao čas pozni kada ponoć pada,
brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i kada!


Sima Pandurović- Njen dolazak


Otavila si duh prošlih vremena
u odajama svojim onog dana,
kad su te nemo od tvojih dracena,
ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,
sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
mirna i bleda, ravnodušna tako
za sve što beše; da će ti smrt prići,
da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine
oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
gled'o sam širok izraz tuge njine
kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
nekad s ravnica, neba i bregova,

Ja znam da opet neće mi pomoći.
Sećam se da je mirna bila soba
s posteljom tvojom, moja svest bez moći;
sećam se da je u ponoćno doba
još mirisala svud kraljica noći
na strast, i mladost, i zadah od groba.