Sima Pandurović- Vreme

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
svih mojih snova od njinog postanja;
na licu tvome još sija detinjstvo,
u očima jedan setan zrak saznanja.
Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
svih želja meta varljiva i sjajna;
ipak, nisi jednom no drugome bliža,
i ostaješ čista i tiha, k'o tajna.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
bez strasti, i mirna, ne znajući išta
o tome da često pati ko te vol'o-
sem milosti tvoje ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, -
a maj je divan i bez sunca žarka; -
tebi ljubav ljudska sred života sretnog
ne treba, izgleda kao pusta varka.
Ali kad prođe mladost, lepota i cveće,
prijatelji lažni kad odu, k'o laste
što se domu svome nikad vratit' neće;
kad uzdaha dugih podigne se plima,
kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
u duši tvojoj kad zastudi zima,
jedna će mis'o u tebi da dozre,
velika, tužna mis'o, moje drago:
da treba da nam sve bude svejedno,
da nam je ovde još jedino blago
kad za nas kuca bedno srce jedno.
Tad će tvoje srce zakucati jače,
kao čas pozni kada ponoć pada,
brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i kada!