Otavila si duh prošlih vremena
u odajama svojim onog dana,
kad su te nemo od tvojih dracena,
ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
života u smrt beše tako rana.
Ispratiše te martovski vetrići,
sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
mirna i bleda, ravnodušna tako
za sve što beše; da će ti smrt prići,
da sve sa njome zaboraviš lako!
Sećam se uvek sumorne tišine
oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
gled'o sam širok izraz tuge njine
kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
nekad s ravnica, neba i bregova,
Ja znam da opet neće mi pomoći.
Sećam se da je mirna bila soba
s posteljom tvojom, moja svest bez moći;
sećam se da je u ponoćno doba
još mirisala svud kraljica noći
na strast, i mladost, i zadah od groba.
