Miroslav Antić- Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
ovako kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj mali šaputavi glas...

Sa nosom dečački zalepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno
pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmaženi pas,

Putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu
neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde,
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.