Miroslav Antić- Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Goću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il' crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Miroslav Antić- Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima.
Bićeš moj način odevanja svega nežnog i sjajnog.
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše.
I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim.
Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog.
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo,
ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić- Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
ovako kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj mali šaputavi glas...

Sa nosom dečački zalepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno
pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmaženi pas,

Putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu
neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde,
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.