Sumračak pada: tišina se svija,
u milju tone vasiona sva;
večernja zvezda treperi i sija:
veselo sve je - samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorne grudi,
nesrećno srce što ljubiti zna!
Kroz tiha polja srdašce mi žudi
daleko tamo, u bajniji svet:
da zlato moje iza sanka budi
uz glasak frule, uz uzdisaj klet...
Il' da joj šapne povetarcem blagim:
ljubm te, dušo, više nego svet!
