Vojislav Ilic- Zbogom

Zbogom!... Nikada mozda necu
Tvoj mili vise cuti glas,
Nikada nece ruka moja,
grleci tebe u samoci,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti ce ikad vise moci
Carobna senka tamne noci
U zagrljaju naci nas...
I sve zasto? Ja sam znao:
Tuga i radost - sve je san.
I dok sam slatki sanak snivo,
S gordoscu ja sam ocekivo
rastanka naseg tuzni dan.
Tako pobozno fakir pada.
Sluzeci verno Bogu svom:
Svrsetak igre smrt mu sprema,
Al` on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.

Vojislav Ilić- Ljubim te, dušo

Sumračak pada: tišina se svija,

u milju tone vasiona sva;

večernja zvezda treperi i sija:

veselo sve je - samo nisam ja!

Nemir mi stisko umorne grudi,

nesrećno srce što ljubiti zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi

daleko tamo, u bajniji svet:

da zlato moje iza sanka budi

uz glasak frule, uz uzdisaj klet...

Il' da joj šapne povetarcem blagim:

ljubm te, dušo, više nego svet!