Milutin Bojić- Grifos

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
strasna kao more, razbludna ko zmija,
tražiš moje hoću, da tvoj žar ga sater,
i siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
i sažeži kose i razgubaj usne,
i razlupaj mramor nimfijskih kumira,
i raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
grizem sama sebe i jaučem dok te
osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
ja osećam: ponor očiju me guta,
a tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
ispila svu mladost i drhtanje soka,
dok bi tvoja dojka ledena i bela
golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
smrvljenu, do smrti zasuo te blatom,
na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
pio bih u bolu i, pijan od vina,
jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
za vekove nove ko znak vaskrsenja,
ja, što kraj sfinksa u prašini gmižem,
ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
pevao bih himnu što umrle budi,
ali.. moje usne za usnama žedne,
a izmrvljen mozak traži smrt u bludi;

Drščući te grlim rukom što sva peče,
propinju se tebi ispucale usne,
duša hoće večnost poljupcem da reče,
a krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
ti si ludi demon, što ljubeći davi,
ti si vrelo podne mog blistavog dana,
orao što žrtvu diže i krvavi.