Milutin Bojić- Oči

Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, ko osmeh nežne,
čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne
i meke ko pahuljice nežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati
što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, mutne ko proletnje vode.

Neizgladljive ko večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete
te oči koje tamne ni smrću.

Milutin Bojić- Grifos

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
strasna kao more, razbludna ko zmija,
tražiš moje hoću, da tvoj žar ga sater,
i siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
i sažeži kose i razgubaj usne,
i razlupaj mramor nimfijskih kumira,
i raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
grizem sama sebe i jaučem dok te
osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
ja osećam: ponor očiju me guta,
a tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
ispila svu mladost i drhtanje soka,
dok bi tvoja dojka ledena i bela
golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
smrvljenu, do smrti zasuo te blatom,
na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
pio bih u bolu i, pijan od vina,
jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
za vekove nove ko znak vaskrsenja,
ja, što kraj sfinksa u prašini gmižem,
ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
pevao bih himnu što umrle budi,
ali.. moje usne za usnama žedne,
a izmrvljen mozak traži smrt u bludi;

Drščući te grlim rukom što sva peče,
propinju se tebi ispucale usne,
duša hoće večnost poljupcem da reče,
a krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
ti si ludi demon, što ljubeći davi,
ti si vrelo podne mog blistavog dana,
orao što žrtvu diže i krvavi.

Miloš Crnjanski- Smiraj

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glaova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Miloš Crnjanski- Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski- Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim, u strastima ružnim,
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji to greh beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Mileta Jakšić- Ona

Gledala je u dubokoj noći
crno nebo puno večernje tajne,
na oči joj dve zvezde sleteše
zato su joj oči tako sjajne.

Ljubila se sa ružicom mladom
kad se jutrom u leji razvija
pa joj listak na usnice osta,
zato su joj usta rumenija.

Gledala je kako oblak bukne
munja sune, hrast dole obori,
pa kad je na me pogledala
moje srce u pepeo stvori.

Milan Rakić- Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i sa njom Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao im i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Milan Rakić- Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana;
u pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmose u ćutanju dugom,
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

I tako sve j prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
veliki, kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi k'o hala
sve druge misli i nade i snove;-

Pa ipak - da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
i mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
postadosmo tako tuđi jedno drugom;
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

Milan Rakić- Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi sušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drveću žuti,
i laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
i reč nek' tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti sad da žile moje
zabrekću novim zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje,
pred veličanstvom prirode! A potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov, i nadahnuće celo,
nečujno, tiho, potone u tamu-

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem iu stradam i ljubim te, mada
u tom trenu ne osećam tako...

A ti ćeš, bedno ženo, kao vazda,
slušati rado ove reči lažne:
i zahvalićeš Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
kako se sputa nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva,-
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac ratrese i nadme,
i osećaji navale k'o plima!

Za taj ternutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći- Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drvetu žuti,
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Matija Bećković- Kad bi ti otišla iz ovog grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
kome bih levu ruku prebacio preko ramena
a desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"priroda je puna mojih pogleda na svet."
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
kad sam bio dete njegovo je stalo posađeno."
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u graf ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
i o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka
u pšeničnoj plevi
s kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni,
ljude po tamncama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
kome bih rekao kako mi se čini
da u reci Ararat ključa kamenje
i ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
i balkon se sruši u tom času."
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
i bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noć govorio protiv svakoga
i ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla izovog grada,
govorio bih uzalud:
moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Laza Kostić- Sve što mi je rekla...

Sve što mi je rekla u zvezde sam sliv'o,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
-ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta pouceta sjajna-
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam e slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljude neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! Al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

Mirjana Cvetković- Kako se ljubav piše

Kako se ljubav piše?

Uzdahom vrelim u noći,

da li snovima željnim

o onom što će doći?

Kako se ljubav piše?

Poleglim vlatima trave,

ili mesecom jasnim

što svetli iznad glave?

Kako se ljubav piše,

može li iko reći,

ili je dovoljna sudba

da nađeš put ka sreći?

Dve ruke kada te grle,

srce sa tobom što deli

i burne, beskrajne noći

da traje život celi.

Ne želim suzu u oku,

ni telo tugom da slomim,

ne znam ljubav da pišem,

umem samo da volim.

Laza Kostić- Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoj zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

sto ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pep'o spalit' srce i lub;

tonut' o brodu, trunut' u plotu,

djavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat' u te,

Santa Maria  della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,

mnoge sam grehe pokaj'o  ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to  jave slomio ma',

za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,

sve je to davno pep'o i pra',

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak necu nikoga klet';

sta god je muke na meni bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, sto je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepse je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k'o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al' tezoj rani nastade brid:

Sta cu od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad jos takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu',

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dusu, sve svoje žude,

-svu večnost za te, divni trenute!-

Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu zivota,

ta zlatna voćka sto sad tek zre?

Oh, slatka voćko, tantalskog roda,

sto nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje gresne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k'o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak odrza vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje - a ona svisnu.

Pomrca sunce, vecita stud,

 gasnuse zvezde, raj u plac briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. -

 O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezim sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi,

k'o da se Bog mi pojavi sam:

U duši bola led  mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam,

zasto se  mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dodje kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,

samo sto nije briga i rad,

sve su miline, al' nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad  je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo sto dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o mog života  hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: "Evo me, naj!"

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

zvezdama ćemo pomerit' pute,

suncima zasut' seljanske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

Laza Kostić- Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Jovan Jovanović Zmaj- Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
u misli se neke gubim;
čini mi se, grehota bi
bila da te sad poljubim.

Čisto vidim snove tvoje,
iz raja su, sa visina,
to se ne sme porušiti
sa zemaljskim poljupcima.

Jovan Jovanović Zmaj- Kad se setim

Kad se setim, mila dušo,
rumenila lica tvoga,
tad ne pijem druga vina,
nego samo crvenoga.

Al' kad mi na um dođu,
dođu tvoje crne oči,
onda krčmar niš' ne radi,
samo crno vino toči.

A ja pijem, pevam, plačem
od žalosti, od milina,
pa kad pođem, ja posrnem
od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
gleda pa se osmehiva,-
ne smejte se, draga gospo,
tom je vaša ćerka kriva.

Марко Ружичић- Брезо моја

Срце још неизмјерно пати и боли,
тужно је крвари на све стране,
данима, мјесецима, годинама дугим,
већ је и престало бројити дане.

Душа ми пати, брезо моја вита,
с'другог брда вјетар што ти љуби гране,
што латице твоје на мене не носи,
већ златне падају по меденој роси.

И зна срце моје да вјетрова хука,
не даде ми нате да ставим круну,
најсјајнији драгуљ кад ми они врате,
даћу њима злата ризницу препуну.

Мој вјетар те тражи, брезо не љубљена,
да легне на витку грану не такнуту,
к'о незаборавну из бајке жену,
к'о ружу мирисну калемљену жуту,
да те љуби у једном трену,
к'о некад сретну и занесену,
да те љуби бар једну минуту,
и замрси твоју крошњу густу,
испуни срцу давну жељу пусту.

Усне шапућу тихо молећи се,
зову те себи, да ми дођеш ближе,
руке уморне теби се нуде,
дрхте од чежње, патње и бола,
зову те да бар на трен само,
да те загрле да будеш моја.

Да чујеш срце што узбуђено куца,
како се тресе дрхти и боли,
да ти оно каже колико пати,
колико те жели, колико те воли.

Jovan Jovanović Zmaj- I molio sam

I molio sam oči
da suze ne liju,
i molio sam prsi
da tako ne biju.
I preklinj'o sam ljubav
ta da me ne kuša,
al' ljubav, oči, srce,
nikoga ne sluša.
A jedan cvetić, što ga
najlepši rodi maj,
čuo je da sam krio
najtanij' uzdisaj!
Miris se toga cveta
s uzdahom zamrsi,
i cvetak porumene,
pade mi na prsi.
Pa sad mi cvetak draži
od samih očiju,
pa mi cvetak bliži
od samih prsiju.
Pa me sad ljubav goni
da ištem oproštaj-
gle šta učini samnom
maleni cvetak taj.

Jovan Dučić- Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadno i naglo javiće se meni-
možda kad u duši bolno zastudeni,
i u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
 ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
što ne osta više od negdašnjih snova
ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo-
uvek novi deo od nove minute.

Jovan Dučić- Pesma ženi

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i smao istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka-
jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratan, kao mladost; neka
tvoj sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo što duša prosneva
poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden
ti bešemisao moja očarana;
simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit' si postojala;
rođena u mojoj tišini i čami;
na suncu mog srca ti si samo sjala;
jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Dučić- Pesma ljubavi

Svoj jedini život ti živiš u meni;
da budeš osećaj i sa ti se sazda;
ne tražim na putu tvoj lik naslućeni-
daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
i glas da molitvu u srcima rodi;
sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrze u njivi,
tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
tvoja ravnodušnost, da može da živi
gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
tvoj govor počinje muziku svih voda,
reči su ti konci u tkivu sveg sjaja,
ideš, k'o molitva, od zemlje do svoda.

I ti si načelovećma nego biće...
Noć blesnu zvezde, zamah pobednika,
da bude pobeda... Lepota, otkriće,
pre nego mom duhu beše reč i slika.

Crvena Jabuka- Da mi je do nje

https://www.youtube.com/watch?v=84jheicrEZ8

Čarls Bukovski- Ako hoćete nešto da uradite

Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti djevojku, ženu, rođake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismijavanje, ili izolaciju. Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti, ili vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete uspjeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smjeha. I to je jedina borba vredna truda!

Đura Jakšić- Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
pada ruka usijana?

Je l' to ljubav... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
na ramenu sedog starca
zadrhtala, zatreptala?

Il' si došla zluradice,
da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
da povrediš, da pozlediš?

Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
puna jada, puna nada
ali ljubav sedom starcu
veruj, dušo, teško pada...

Uvele su grudi moje,
tvoja ljubav vatra živa-
pa se bojim, starac sedi,
od plamena i goriva.

Đura Jakšić- Gospođici L.

Mudraci su prinosili dara:
smirnu, zlato, caru Judejskome;
i ja darak caru nosim svome:
evo primi- pesmu iz nedara!

Kod tebe se meni raj otvara,
ti si, jedna, draga srcu mome-
pa nek sudba gromke prska grome,
neka oblak moje nebo para:

Ti s' osmehneš- meni sunce sine;
ti prozboriš- svete su istine;
ti gde stojiš- Bog je sa visine!

Pa našto mi strah srcu da svojim,
zašto da se preke zgode bojim,
kad, spram tebe, pored Boga stojim?

Desanka Maksimović- Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja okamdva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se smao tek po slutnji zna.

Ne, nemoj  mi prići! Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

Desanka Maksimović- Sreća

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.

Desanka Maksimović- Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Branko Miljković- Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkamazbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufaktorinih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih
između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud,
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruku
i pretvorite me u kamen.

Antoan-Sent Egziperi: Mali princ

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

Branko Miljković- Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
slično muziči slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
i vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti,
u podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
pa mi je prazan dan koji još došao nije,
k'o granu koja se izdužuje u uzaludan šum
neka me nedostojnog vetar obavije.

Melanija Sonas- Mi nismo isti

Mi nismo isti,
mi nismo imali ništa,
ali naše je sve.
Mi nemamo pesmu kao drugi
nama pevaju zvezde.
Mi nemamo datum
svaki tren diše za nas.
I ne viđamo se stalno
ali ipak
volim vreme koje teče između nas
jer znam da će doći vreme za nas.
Ljubav ne mari za stihove, znam
zato u rimi ni ne pišem,
osećanja su jedino bitna
ali ih izreći ne znam.
Zato ćutim, nema, u mislima se gubim u njima.
U sebi uživam, plivam,
a spolja kao stena.
Mi smo drugačiji od drugih
to sa ponosom kažem,
pronašla sam svoju sreću
i sa topbom je delim.
I SEBE NA POLA SEČEM, POLA TEBI DAJEM...
PAZI NA MOJE SRCE, UZ TEBE SAM GA OSTAVILA...

Ljubav

Došla je tako iznenada,
upala mi u san,
imala je oči boje duge
i rekla da se zove Ljubav.
Sad sam mrtav, al' ona još je tu,
Ljubavi, ostaj mi dobro,
doći ću ti u snu!

Melanija Sonas- Pogledi iz dubine prošlosti

Ne znam kako da počnem. Ne znam ni da li sam spremna, ali znam da spremnija neću biti. Moja priča je, ustvari, veoma prosta, samo sam je ja iskomplikovala. Sigurna sma da je i dalje sve veoma jednostavno, samo što ja ne mogu da prihvatim. Zar da prihvaitm da sam ja za sve kriva? Da sam, možda, prelako odustala?
Ja sam se u njega zaljubila. Srce mi je kucalo njegovim imenom. Živela sam za taj osmeh, neobično lepe oči ili namig kad niko ne gleda. Živela sam da ga vidim kako ulazi u prostoriju svojim šeretskim hodom, sa šeretskim osmehom i šeretski kaže- ćao...
I sve je bilo jednostavno. Tada jeste. Bio mi je ništa drugo nego slatko uživanje. A onda sam počela da se hranim tim ternucima, prepuštajući da čitav život zapadne u kolotečinu kada ga nema. On je bio jedina stvar koja mi je držala glavu iznad vode.
A onda sam potonula. U njegov život došle su druge, sa zlim namerama. Svojim lepljivim prstima i vlažnim usnama su mi oteli moj stub potpore. Zavele su ga. Okrenule mu misli i isprljali naša čista osećanja.
Nekad me pogleda. Tu i tamo razmenimo reči, i ponekad, u pogledu očiju njegovih naslutim trag onoga što se među nama dešavalo. I onda se nasmešim, srećna jer još uvek nije zaboraljeno vreme sitnih, nežnih osmeha, pogleda i tek pokojeg dodira nako n koga bismo se oboje povukli, crveneći.
Ponekad mislim on njemu. Ma, koga lažem, stalno mislim o njemu. Zamišljam kako se šetamo, pričamo, pijemo kafu u udobnosti mog stana. Htela bih da ga sanjam, da ga ljubim ili makar dodirujem kosu, ali ne sanjam. Htela bih osetiti svoje ruke u njegovim. Htela bih svašta, ali sve ostaje na pogledima iz dubine prošlosti.

Anatol Frans "Crven krin"

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urođene svetosti. Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.

Anatol Frans "Crven krin"

"- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege."

Melanija Sonas- Izvini

Krila si mi skinuo sa leđa i sakrio u svom džepu. Mene si držao na dlanu, pažljivo hodajući da ne bih pala sa tvoje ruke. Mala i krhka, ne bih preživela pad. Jeste, bio si bolji od svih. Pazio si na mene, želeći samo jednu stvar- da me zadržiš kraj sebe.
Ali moj osmeh su krali ljudi. Moj glas je raznosio vetar, a suze zamutile pogled. Nisam videla tvoju ljubav. Nisam videla tvoj napor da me nasmeješ. Hteo si da me prigrliš uz sebe, da ti sigurno počivam na grudima. Krila si mi uzeo ne da bi me zarobio, već da bi me zaštitio. Ljudi su zli, pokidali bi mi krila u letu i okrenuli leđa mom padu. Ti si me želeo zaštititi, noseći na svom dlanu. Izvini, nisam znala. Na prevaru sam svoja krila ukrala i odletela.

Melanija Sonas- Bezimena

Sklopi ruke,
otvori srce,
podigni pogled
koji topi led.

Sklopi ruke,
otvori srce,
od naše moćne pesme
i stene se tiope sve.

Slušaj reči što bole do srži
pesmu o slobodi i putu od krvi,
pesmu od koje zlodusi beže,
pesmu od koje se srce steže.

Pesmu o žrtvi, bolu i jadu,
ali i o onima što nisu gubili nadu,
pesmu koju su zataškavali zli
ali je pevali dobri svi.

Pesmu o kletvama,
o mučenim mrtvima,
želim da čujem molitvu vašu
za sve što su u blatnjavom jarku ispustili dušu.

Pesmu o dugom, dugom putu
i o čudotvornom Mojsijevom štapu.
Pesmu o ljudima što su pali ko pokošeni
od mučeničkog rada istrošeni.

Melanija Sonas- Umetničko srce

Umetničko srce
je večno mlado 
i večno ludo
večno veselo
i potpuno blesavo
veoma lepo i k'o suza čisto
isto, godinama isto

Umetničko srce
je druge anatomije
iz druge dimenzije (a možda i treće)
puno neopisive, često neprimetne sreće
A desi se i da je tužno,
vrlo tužno
puno neopisive, često primetne mržnje
ne prema određenom objektu
već prema celoim kolektivu
Može da zaraste
u korove gorkog prekora,
zloslutnog zanosa,
i destruktivnog odnosa.

Umetničko sce
je vrlo krhko
i prevrtljivo
i zanosljivo
i potpuno bezgranično, iskreno,
kao nevino, dečje srculence.

Melanija Sonas - Najdivnijoj ruži

Volela si ruže, njihov miris u podne,
odsjaj rose na listu,
njenu sVetlost čistu.

Volela si nebo,
plavo, meko
i beskrajno daleko,
oblake oblika raznih
i sjaj očiju praznih.

Volela si osmeh moj,
koji je, ustvari, uvek bio tvoj,
voliš ga i sada
i ona zauvek tebi pripada.

Branko Ćopić- Margita djevojka

Sjećaš li se trešnje? Davno prije rata
ti si mi pod njome ruke milovao.
Drvo je staro slomila granata,
al' tvoj mi je šapat u kosi ostao...
Ja sam ga nosila uz huk aviona,
uz jezu na požar zaljuljanih zvona...

Sad te opet vidim, opora, bez riječi,
i ruka ti je kao tuđa- tvrda,
znam: još ti u sluhu kanonada ječi,
i još mukle zvijeri slutiš iza brda.
Još ti svaka kretnja, oprezna i laka,
nosi mutnu jezu minulih bitaka.

Ne, ne strahuj, mili, na te se  ne ljutim,
ti si mi i danas i poznat i mio,
znam kud si pošao i zašto si, slutim,
nekadašnji topli šapat izgubio.
Žubor tvojih riječi guši nijema tuga:
gdje li su ti pala trista i tri druga?

Daj mi ruku, dušo, gledaj pesmu-polje,
zašaptano žito svaku ranu liječi,
pođi zamnom ćutke, biće odmah bolje,
tražićemo stare izgubljene riječi.
Slušaj talas klasja, kad niz vetar pline,
u njemu žubori mladost domovine.

Potok tvrdog zrnja u kom život drijema
vrelim srcem zgrijan, s mog je pljušt'o dlana,
pšenicu-devojku gledaj širom Srijema,
u njoj trepti moja duša raspevana.
Ne tuguj mi, mili, cvjeta zemlja za te,
mlado šiblje buja poslije granate.

Digni ruku, dragi, munjom-kosom kreni,
nek se s mojom slije tvoja pjesma britka,
nek se čitav Srijem u lijetu zapjeni,
za radosni praznik planula je bitka.
Uza te će ići, sa svakim uzmahom,
trista i tri druga besmrtnim korakom.

Pozlatiće jutro tvrde ratne bore,
oživjeće teršnje u rumenoj pjeni,
mladosti će naše pod suncem da gore,
srećniji neg' pre, ti ćeš doći meni.
I tvoje će usne, kao začarane,
žuboriti riječi dosad neslušane.

Aleksa Šantić- U dubinu duše moje...

U dubinu duše moje
tvoj premili pogled pade,
kao poljub sunca vrela
na njedarca ruže mlade.

Oh, to sveti zračak beše,
u kom rajsko milje leži:
svaki duše osećaj mi
razvi se u cvetak sveži.

I sada je duša moja
perivoj, gde cveće miri-
svaki cvetak tebe sanja,
tebi svoja njedra širi!

Aleksa Šantić- Ne veruj...

Ne veruj u moje stihove i rime
kad ti kažu, draga, da te silno volim,
u trenutku svakom da se za te molim
i da ti u stabla urezujem ime-

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi,
i prelije srmom vrh modrijeh krša,
tamo gde u grmu proleće leprša
i gde slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
osetiš li, draga, da mi telo dršće,
i da silno gorim ognjevima svijem,

Tada veruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
ona samo plamti, silna, neoprezna,
niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić- Ljubav

O, da mi je nešto pa da budem reka,
pa da tečem ispred tvoje kuće male;
pevajući tebi da razbijem vale
o pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
prigrlim te sebi u svoje klobuke,
i da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
kao nimfa moja, da počivaš svagda,
i da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
samo moje sve dubine i sve kute
da lepota tvoja osiplje i greje.

Rabindranat Tagore

Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja
mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!

Sankom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!

Janet Vinterson- Strast

...Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat,
ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš.
Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe,
to znači biti slobodan.
Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji,
o odbijanju da robuješ telu.
Ne kažu da se kroz telesno oslobađamo.
Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih
potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju.
Da imamo hrabrost da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratove.
Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili.
Znam da je ovo istina, ali znam i da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunce ne vidimo...

Milorad Milojević- Moje plavo

Srcem i očima
iz tebe kradem plavo,
a ti ne vidis
i ne znaš
da si moje more
i moje nebo
i ptica moja.
U očima različak nosiš
i ćutiš...
Samo pogledom plavim
u moje srce nemir
unosiš
i... možda slutiš
al' nikad nećeš znati
da sumrak tihe
i usnule trave
zbog tebe volim,
nikad nećeš znati
da zbog očiju tvojih,
u meni žive
sve ptice plave.

Milorad Milojević- Lala

U mom srcu postoji 
samo jedna lala
a to je ta devojka plava.
Ja tu lalu viđam i
negujem svakog leta
i ne bih je dao
za sva blaga sveta
pa, čak i za svih devet
planeta.
Dođe juesen, kiše,
vetrovi jaki oduvaše
moju lalu, daleko.
Nestadoše zauvek njene
latice bele, bele kao sneg,
i njeni zeleni listovi,
zeleni kao hiljadu livada,
i šuma.
Iako dva surova sveta,
ti i tvoja Violeta,
ti i tvoja plava kosa,
nikada neće iščeznuti iz
mojih misli.

Milorad Milojevic- Tebi, devojko

Nežna si-
k'o prvi zraci sunca
k'o prvi pupoljak
k'o rosa u jutarnjoj zori
lepa si-
k'o prvi prolećni cvet
k'o zora kad se javi
posle jedne tužne
neispavane noći.
Ti si ona što me budiš
svojim smeškom
čistim kao suza iz oka,
što mi usnama darivaš
male slatke radosti.

Milorad Milojević- Ti si ona koju volim

Neću sebi da priznam
da si daleko od mene.
Ne želim da budem žalostan
što ne mogu da te gkedam.
Neću da se uvuče zaborav
u divan svet koji si
otvorila.
Sva ona pisma upućena
meni,
ti si uvek tu
uvek si pored mene.
Ti si u meni skrivena,
a ja te otkrivam
deo po deo.
Zato sam radostan i
radujem ti se.

Arsen Dedić- Ponekad mi je potrebno

Ponekad mi je potrebno da padnem
kako bih se mogao ponovo dići
otresti prašinu sa odela
isprati krvave dlanove i kolena
pogledati unaokolo
pejzaž pozlaćenih rubova
i krenuti iz početka.

Ponekad mi je potrebno
kako se već kaže:
da se srozam
kako bih se ponovo mogao uzdizati
u nedeljno prepodne
obrijati se, vezati kravatu
sprati kivicu
i odvesti zagonetnu devojčicu
na kolače.

Ponekad mi je potrebno
da se napijem
kako bih se mogao trezniti
mučno i predugo
sastavljati se od kamenih kocaka
popiti kafu u dubokoj šutnji
i stajati na vratima
izložen visokom valu.

Kažem: ponekad
i to bi bilo dobro
ali je već tako često
da samo posrćem
od predaha do predaha.

Arsen Dedić- Ljubavna pesma

U tebi je, u tvojim ustima
i u tvojem hodu-
izvedivo što je u snovima.
Večera na brodu.

U tebi je. Da li znaš da imaš
oduzeto svima,
i da ništa baš ne poduzimaš.
U tvojim bedrima.

U tebi je javno, otkriveno-
jeftino i damsko,
što je bilo deci uskraćeno-
meko, pornografsko.

Arsen Dedić- Detelina sa četiri lista

U potrazi za srećom
iz mraka, iz daljine
stigao sam na magarcu
u polje deteline

Došao sam da nađem
pod rosom koja blista
sudbinsku detelinu
sa četiri lista

Poneo sam na put
što je na samar stalo:
gitaru, suvu hranu,
vodu i povećalo

i tražiti počeo odmah
dok još su polja čista
bezmerna detelina
sa tri i više lista

Jutro, zatim podne i veče
neba se pale i gase
a magarac do mene
indiferentno pase

To traje godinama
pod snegom i sred kiše
kušam svoj usud
tražeći taj list više
a napev ‚‚četiri lista‚‚
ponavljam sate i sate
ko ludi Herman u operi:
‚‚tri karte, tri karte...‚‚

Prevrćem mokru zemlju
bolujem, ne pazim na se
a magarac i dalje
realistički pase

Odustajem, gubim živce
i menjam uverenja
sad je već očigledno-
za sreću nemam strpljenja

Na kraju se našla ipak
biljka koja me muči
moj tovar u zubima
drži je ne znajući

I uzalud se trude
žene, artisti, starci
do deteline sreće
lakše dolaze magarci

Muči me strah i jalnost
ko svakog kada gubi
dođe mi da mu iščupam
čarobnu travu iz zubi

Al neka je budućnost strašna
nesklona mi i pusta
ne bih oteo sreću
jednom magarcu iz usta

I tako prolazimo svetom
ponovo zvezde i veče
ja svestan svojeg jada
on nije svoje sreće.