Stevan Raičković- Povratak

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Sima Pandurović- Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna čežnja nagona i žudi
i razblude moje, kad na meni dršće
sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću stane da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perversne strasti i duše i ploti.

Sima Pandurović- Vreme

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
svih mojih snova od njinog postanja;
na licu tvome još sija detinjstvo,
u očima jedan setan zrak saznanja.
Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
svih želja meta varljiva i sjajna;
ipak, nisi jednom no drugome bliža,
i ostaješ čista i tiha, k'o tajna.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
bez strasti, i mirna, ne znajući išta
o tome da često pati ko te vol'o-
sem milosti tvoje ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, -
a maj je divan i bez sunca žarka; -
tebi ljubav ljudska sred života sretnog
ne treba, izgleda kao pusta varka.
Ali kad prođe mladost, lepota i cveće,
prijatelji lažni kad odu, k'o laste
što se domu svome nikad vratit' neće;
kad uzdaha dugih podigne se plima,
kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
u duši tvojoj kad zastudi zima,
jedna će mis'o u tebi da dozre,
velika, tužna mis'o, moje drago:
da treba da nam sve bude svejedno,
da nam je ovde još jedino blago
kad za nas kuca bedno srce jedno.
Tad će tvoje srce zakucati jače,
kao čas pozni kada ponoć pada,
brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i kada!

Sima Pandurović- Njen dolazak

Otavila si duh prošlih vremena

u odajama svojim onog dana,

kad su te nemo od tvojih dracena,

ruža i snova odneli iz stana.

Žalila nisi, izgleda što mena

života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,

sunce i uzdah sveta što je plak'o.

O, ko bi rek'o da ćeš ti otići

mirna i bleda, ravnodušna tako

za sve što beše; da će ti smrt prići,

da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine

oblaka, lišća, nečujnih vetrova,

gled'o sam širok izraz tuge njine

kad su te dali mestu mrtvih snova.

I ako život ovaj veo skine

nekad s ravnica, neba i bregova,

Ja znam da opet neće mi pomoći.

Sećam se da je mirna bila soba

s posteljom tvojom, moja svest bez moći;

sećam se da je u ponoćno doba

još mirisala svud kraljica noći

na strast, i mladost, i zadah od groba.

Oskar Davičo- Ti si još dete

Ti si još dete, o, nasmejana,
i tako puna ptičjih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista
i žena, žena uzdrhatala...
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Gi de Mopasan- Lud?

Oh! Patio sam, patio, patio bez prestanka, silno, strahovito. Voleo sam tu ženu ludim zanosom... A da li je to tačno, ipak? Da li sam je voleo? Ne, ne, ne. Uzela mi je telo i dušu, osvojila, vezala. Ja sam bio, ja sam i sad njen predmet, njena igračka. Ja pripadam njenom osmehu, njenim usnma, njenom pogledu, obrisima njenog tela, obliku njenog lica: ja gubim dah pod prevlašću njene spoljašnosti; ali Nju, ženu svega toga, biće toga tela, ja mrzim, gnušam se, i uvek sam je mrzeo, prezirao, gnušao se, jer je lažljiva, životinjska, prljava, pokvarena, jer je pogubno stvorenje, pohotljiva i licimerna životinja koja nema duše, kojom nikad ne prostruji misao kao slobodni i životvorni vatduh; ona je zver-čovek; čak ni to: ona je samo bedro, divna tvorevina mekog i oblog mesa u kome stanuje Bestidnost!

Gi de Mopasan- Badnje veče

Oštra hladnoća štipalaje lice i terala suze na oči. Svež vazduh prodirao je u pluća, sušio grlo. Duboko nebo, jasno i tvrdo, bilo je izbušeno zvezdama za koje bi čovek rekao da su izbledele od mraza; svetlucale su ne kao vatre već kao ledena nebeska tela, blistavi kristali. U daljini, po tlu od luči, suvom i zvučnom, odjekivale su klompe, a sa svih strana čula su se mala seoska zvona čiji su slabašni i kao zimljivi zvuci nestajali u velikoj ledenoj noći.