Aleksa Santic- Gledao sam

Gledao sam mladu zoru,

kada jutrom istok krasi,

i rumeno lice svoje

kupa mora u talasi.

Pred čarobnim likom njenim,

pred zracima silne moći -

drhti, strepi, pada, bježi,

iščezava tavna noći.

Pa i meni kad se smrkne,

kad mi bolest grudi slama -

ja pogledam tebe, zoru,

i s duše mi bježi tama.

Srce plane vrelim žarom,

i nada se dignu dvori,

pa tad kliknem: "Pjevaj, srce,

ta pred tobom zora zori!"

Pablo Neruda - Ljubavna pesma

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer:
"Noc je puna zvezda, trepere modre zvezde u daljini."
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.
U dlajini neko peva. U daljini.
Moja dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je rkatka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja dusa je nespokojna sto ju jr izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda - Draga si mi kad cutis

Draga si mi klada cutis jer si kao odsutna
i cujes me izdaleka, i glas te moj ne dira.
Tada mi se pricinjava da su ti oci iscezle
i kao da je poljubac zatvorio tvoja usta.

Buduci je sve na svetu prepuno moje duse,
ti izranjas iz svega, prepuna duse moje.
Ti, leptirice sna, nalik si mojoj dusi,
a jednako si nalik reci sto tugu znaci.

Draga si mi kad cutis i kad si kao odsutna.
Tad kao da se tuzis, leptirice sto guces.
I cujes me izdaleka i glas te oj ne doseze.
Pusti me ovako, da cutim cutnjom tvojom.

Pusti me da ti govorim takodje tvojom cutnjom,
svetlom kao svetiljka, priprostom kao prsten.
Ti si mi poput noci, stisana i ozvezdana.
Cutnja ti je od zvezde, daleka i bezazlena.

Karl Sandberg - Veliki lov

Ne mogu sad da ti kazem.
Kad me ne bude vise
Gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u sapat -
Mozda cu, jednom reci.

Kad ruzin odsjaj na suncu
Klone u izmaglicu
I kada ruza bude samo minula rumen,
Kada lice koje volim odluta
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada vise ne vredi
Mahnuti i reci dovidjenja -
Mozda cu, jednom, da ti kazem.

Od tebe lepsu ne upoznah;
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
I ispod ruza trazeci te.

Od tebe uzviseniju
Nikad necu naci.

Karl Sandberg - Tumacenje ljubavi

Postoji mesto gde ljubav pocinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim recnicima.

Postoji pogled sto bukti ko veliko vitlejemsko ognjiste
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrizna tepanja
cudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oci, tepanja -
pomocu njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen dolazak je tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav salje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumacenja ljubavi na svim jezicima
i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav pocnje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne trazi nista.

Karl Sandberg - Savet o ljubavi

Zatvori oci i usni sansan u kome su ti data krila
i neka samo za tebe, vecno traje dan
da bi imala vremena da pronadjes bolje
bolje od ljubavi.

Kreni odmah i obidji svet
okusi sve njegove radosti
i neka se ne desi ni jedan pokret
koji bi te uznemirio u potraz\i
za necim boljim, boljim od ljubavi.

Udahni duboko i zatim poleti
pretrazi celu sopstvenu mastu
ni tad da ti smeta niko nece smeti
dobices mir da bi u sebi mogla
da nadjes bolje, bolje od ljubavi.

Ali zasto se trudis kad istinu znas
da svemu sto vredi na svetu ovom
jedan sastojak dodati moras
da bi bilo zaista dobro
To je ljubav, ljubav naravno.

Johan Volfgang Gete - Blizina dragog

Mislim na tebe kad se od sunca zapali
pucina sva,
Mislim na tebe kad mesec ustreptali
kladencem tka.

Vidim te kad na putu dalekom spazim
uzvitlan prah,
sred n oci, kad coveka na uskoj stazi
obuzme strah.

Cujem te kad se sve more uskoleba
uz mukli huk.
Slusam u lugu kad ispod celog neba
zavlada muk.

Ti si uz mene, bliskoscu svojom rasplinu
daljinu svu!
Zalazi sunce, skoro ce zvezde da sinu.
O, da si tu!

Horhe Luis Borhes - Trenutak samo

Kada bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim
pokusao bih u sledecem da napravim vi9se gresaka,
ne bih se trudio da budem tako savrsden,
opustio bih se vise.

Bio bih gluplji nego sto bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji cistunac.

Vise bih se izlagao opasnostima, vise putovao,
vise sutona posmatao, na vise planina popeo,
vise reka preplivao.

Isao bih na jos vise mesta na koja nikada nisam otisao,
jeo manje boba, a vise sladoleda,
imao vise stvarnih a manje izmisljenih problema.

Ja sam bio od onih sto je razumno i plodno
proziveo svaki minut svoga zivota : imao sam,
jasno, i casaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
tezio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, zivot je od toga sacinjen,
od trenova samo; nemoj propustati sada.

Ja sam bio od onih sto nikuda nisu isli bez
toplomera, termofora,
kisobrana i padobrana;
kada bih mogao opet da zivim,
laksi bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da zivim,
s proleca bih poceo bosonog da hodam
i tako isao do kraja jeseni.
Vise bih se na vrtesci okretao,
vise sutona posmatrao i sa vise dece igrao,
kada bih zivot ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina,
i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes - Danas

Danas bih mogao
voleti kao juce,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao
otici daleko, puno dalje
nego sto je vreme,
puno dalje nego sto oci dosezu.
Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.
Danas bih mogao
probuditi se srecan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubi!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smesta povetarac
usunjavsi se izmedj` nzavesa
nosem mojom zeljom
i srebrnom trakom meseca!

Herman Hese - Suvise kasno

S ceznjom ti pridjoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra bese.

Sad umorna i zasicena,
dom tuzne gledaju me
tvoje oci pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti nece,
ona jednom tvoja bese,
sad je pusti da pociva sama.

Herman Hese - Elizabet

Na tvoje ruke, usta i celo
pada belo prolecno svetlo.
Poznajem tu neznu caroliju -
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, drazesna i vitka,
u nekom drugom zivotu
za Boticelija si boginja bila
u cvece odevena.

Ti bese ona od cijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
naslo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, neznu i daleku,
osecam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noc.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog casa,
za tim neznim oblakom
uvek ce u tebi ostati slatki zal.

Herman Hese - Da li si mogla da zaboravis

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezaqla,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja,
i nasih malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov sjaj je u nama.

Halil Dzubrovic - Zov ljubavnika

Gde si voljena moja? 
Da li si u svom malenom Rajskom vrtu, 
polivaš cvjetove koji promatraju te 
kao što deca posmatraju majčine grudi? 
Ili si u svojim odajama gde oltar 
kreposti postavljen je u tvoju čast, a ti 
na njemu žrtvuješ moje srce i dušu 
Ili si među knjigama, 
sakupljaš ljudsko znanje 
a prepuna si nebeske mudrosti?

O, pratiljo moje duše, gde li si? 
Da li u hramu moliš? 
Ili zazivaš Prirodu u polju, utočištu tvojih snova? 
Jesi li u kolibama siromašnih, 
tešiš slomljena srca slatkoćom svoje duše i 
ispunjaš njihove ruke svojim darovima?


Ti Božji si duh svuda oko nas, 
ti jača si od vremena 
Secaš li se dana kada se sretosmo, kada aureola 
Tvoje duše okružila nas je, i Anđeli ljubavi 
lebdeše oko nas, pevajuci pohvalnicu srcima? 

Spominješ li se kada seli smo u seni krošanja, 
skrivajući se od Čovečanstva, kao što žene 
štite nebesku tajnu svog srca? 
Pamtiš li staze i šume kojima smo kročili, 
ruku isprepletenih i glava naslonjenih jedne na drugu 
kao da skrivali smo se unutar sebe samih? 
Sećaš li se trenutaka kada poželeh ti zbogom 
i moje usne poljubiše tvoje? 
Taj poljubac otkrio mi je da spajanje usana u Ljubavi 
objavljuje božansku tajnu koju jezik izreći ne može! 
Taj poljubac prethodio je dubokom uzdahu 
poput onog kojim je Svemogući u zemlju 
Udahnuo život čovečji.

Taj uzdah vodio me u svet duha 
navešćujući lepotu moje duše, i tamo 
će trajati dok ponovo ne sretnemo se. 
Secam se kada si me ljubila i ljubila, 
obraza zalivenih suzama, i rekla si: 
"Zemaljska tijela često 
moraju se rastati zbog zemaljske svrhe, 
I moraju živjeti odvojeno 
jer svetovne nakane na to ih tjeraju. 
Ali duša ostaje zaštićena u rukama Ljubavi, 
sve dok smrt ne dođe 
i odvede sjedinjene duše k Bogu.

Idi, voljeni moj, 
Ljubav te odabrala za svog izaslanika, 
pokori joj se, jer ona je Lepota koja nudi 
svom sljedbeniku vrč slatkog života 
I premda te moje ruke neće grliti, 
tvoja ljubav ce ostati moj utešni mladoženja, 
tvoje sjećanje, moj Večni svadbeni pir. 
Gde si sada, ti koja si deo mene? 
Jesi li budna u tišini noci? 
Daj da vjetar prenese ti 
svaki otkucaj i naklonost mog srca. 
Miluješ li moje lice u mislima? 
Ta slika meni više ne pripada, 
jer tuga nadvila je svoju senu nad moju sretnu prošlost. 
Jecaji isušili su moje oči 
koje odražavahu tvoju ljepotu 
I usahnuli usne koje si ti sladila poljupcima. 
Gdje si, voljena moja? 
Čuješ li moj plač tamo preko oceana? 
Razumiješ li moju potrebu? 
Uvidjaš li veličinu moje strpljivosti? 
Postoji li koja duša voljna da prenese 
ti dašak ove umiruće mladosti?

Postoji li kakva tajna povezanost 
među andjelima koji ce ti prenijeti moju pritužbu? 
Gde si, moja predivna zvijezdo? 
životna tmina privila me na svoje grudi, 
žalost me osvojila. 
Pošalji svoj smiješak u nebo, 
neka me dosegne i oživi! 
Izdahni svoj miomiris u nebo, 
neka me održi na životu! 
Gdje si, voljena moja? 
O, kako golema je Ljubav 
I kako malen ja sam.

Hajnrih Hajne - U obliku nejednakom

U obliku nejednakom
Blizu tebe uvek stojim
Uvek tuzim i ti uvek
Bol zadajes grud`ma mojim.

Kad kroz vrtove mirisne
Leti hodis hodom milim,
pa leptira zgazis malog,
zar ne cujes kako cvilim?

Kad uberes ruzu koju
Pa, s veseljem detinjim
rascupas je, zar ne cujes
Kako jecam bolom svim?

I kad ruze rascupane
Usudi se trnje koje,
Pa mi meki prst ubide,
Zar ne cujes boli moje?

Zar ne cujes u mom glasu
Moje muke sto me guse?
Nocu jecam i uzdisem
Iz dubine tvoje duse.

France Presern - Gazele

Smem li te ljubit - pitam oka dva?
al` oko nece da pdgpvpr da.
Izdaleka me ljupko gledas, draga,
al` ohola si kad sam blizu ja.
Ako te moje oci ceznjom prate,
bezis ko da te plasi ceznja ta.
Al` ako druge pogledujem deve
tad svako vidi da si besna sva.
Ili me mrzis ili volis, dakle,
siroto srce kako ce da zna?

Emili Dikinson - Da dolazis mi u jesen

Da dolazis mi u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao sto se to cini s muvom.

Da znam, za godinu ces doci,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da ceka dok se bude zbio.

Ako te samo stoleca prece,
Ja bih ih pomocu prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.

Da znam, kad ovaj zivot prodje
Da tvoj i moj ce zivot biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da vecnost mogu okusiti.

No sad, kad mi se duzina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pcela
Sto zaoku ne iskazuje.

Veselin Dzeletovic Pavlov - Ova je pesma posvecena tebi

Zaiskris ponekad mislima mojim

zatreperis nezno taman da zaboli

zapitam se onda da li ja postojim

da bi im`o neko vecno da te voli.

I dodjes tako, tek da ne das mira

u snove moje samotne i duge

obicno nocu kad muzika svira

i kad su oci tako pune tuge.

Prosetas sama hodnicima uma

kroz koje niko nije smeo proci

stazama misli skrenes li sa druma

gde god zakoracis meni ces doci.

Zato te molim  ne dolazi vise

niti u snove nit` u misli moje

k`o one letnje nenadane kise

k`o ljubavi sto vec ne postoje

A suze teske prosute bez broja

koje ni vreme ne moze da brise 

one su draga, ova pesma moja

posvecena tebi i nikome vise.

Pero Zubac - Mostarske kise

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih sada znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još ne dozrele

Govorio sam joj
Ti si derište, ti si balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj
Ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica
Ničeg nije bilo
Pitala me je imam li brata,
Šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea
Sve me je pitala
Pitala me je da li bi mogao sa svakom
Tako sačuvaj Bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Ili nije smela, vrag bi je znao

Jesen je ta mrtva, jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali, ljubičasti
Ili mi se čini
Pitala me je da li sam Hrvat
Imam li devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko Božićni zvončići moga detinjstva
Zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju mahalu
Ej, Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
NJene su oči bile pune kao zrele breskve
NJene su dojke bile tople kao mali psići
Govorio sam joj da je glupava
Da se pravi važna
Svetlana, Svetlana
Znaš li ti da je atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku, po aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke
Neretva žderbica
Pod starim mostom crnjanskog joj govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino
Ko prvi ljiljani
U džamije je vodio
Karađoz beg mrtav, premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela
Malo plakala kao i sve žene.

Rabindranat Tagore - Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Konstantin Simonov - Cekaj me

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...