Herman Hese - Suvise kasno

S ceznjom ti pridjoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra bese.

Sad umorna i zasicena,
dom tuzne gledaju me
tvoje oci pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti nece,
ona jednom tvoja bese,
sad je pusti da pociva sama.

Herman Hese - Elizabet

Na tvoje ruke, usta i celo
pada belo prolecno svetlo.
Poznajem tu neznu caroliju -
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, drazesna i vitka,
u nekom drugom zivotu
za Boticelija si boginja bila
u cvece odevena.

Ti bese ona od cijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
naslo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, neznu i daleku,
osecam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noc.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog casa,
za tim neznim oblakom
uvek ce u tebi ostati slatki zal.

Herman Hese - Da li si mogla da zaboravis

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezaqla,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja,
i nasih malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov sjaj je u nama.