Vasko Popa- Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nika

Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad

Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nika

U snu našem prenoćilo.

Stevan Raičković- U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamske
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke..)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu dopola
Žuriš na posao s licem k'o da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il' me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Stevan Raičković- Ti si moj život videla izbliza

Ti si moj život videla izbliza:

Primiso, pokret, reč što nisam rek'o.

Znala si grč moj i kad stojiš iza.

Slutila si moju bolest nadaleko.

Ti si u mome oku dok još gasne

Videla prva novog smeha klicu.

A kad se vratim domu ure kasne

Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.

Pred ogledalom zalud mi je stati:

U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.

Niko me sada ne zna, nit će znati:

Iz mene zjapi rana mesto nule.

Stevan Raičković- Povratak

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Sima Pandurović- Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna čežnja nagona i žudi
i razblude moje, kad na meni dršće
sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću stane da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perversne strasti i duše i ploti.

Sima Pandurović- Vreme

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
svih mojih snova od njinog postanja;
na licu tvome još sija detinjstvo,
u očima jedan setan zrak saznanja.
Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
svih želja meta varljiva i sjajna;
ipak, nisi jednom no drugome bliža,
i ostaješ čista i tiha, k'o tajna.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
bez strasti, i mirna, ne znajući išta
o tome da često pati ko te vol'o-
sem milosti tvoje ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, -
a maj je divan i bez sunca žarka; -
tebi ljubav ljudska sred života sretnog
ne treba, izgleda kao pusta varka.
Ali kad prođe mladost, lepota i cveće,
prijatelji lažni kad odu, k'o laste
što se domu svome nikad vratit' neće;
kad uzdaha dugih podigne se plima,
kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
u duši tvojoj kad zastudi zima,
jedna će mis'o u tebi da dozre,
velika, tužna mis'o, moje drago:
da treba da nam sve bude svejedno,
da nam je ovde još jedino blago
kad za nas kuca bedno srce jedno.
Tad će tvoje srce zakucati jače,
kao čas pozni kada ponoć pada,
brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i kada!

Sima Pandurović- Njen dolazak

Otavila si duh prošlih vremena

u odajama svojim onog dana,

kad su te nemo od tvojih dracena,

ruža i snova odneli iz stana.

Žalila nisi, izgleda što mena

života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,

sunce i uzdah sveta što je plak'o.

O, ko bi rek'o da ćeš ti otići

mirna i bleda, ravnodušna tako

za sve što beše; da će ti smrt prići,

da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine

oblaka, lišća, nečujnih vetrova,

gled'o sam širok izraz tuge njine

kad su te dali mestu mrtvih snova.

I ako život ovaj veo skine

nekad s ravnica, neba i bregova,

Ja znam da opet neće mi pomoći.

Sećam se da je mirna bila soba

s posteljom tvojom, moja svest bez moći;

sećam se da je u ponoćno doba

još mirisala svud kraljica noći

na strast, i mladost, i zadah od groba.