Oskar Davičo- Ti si još dete

Ti si još dete, o, nasmejana,
i tako puna ptičjih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista
i žena, žena uzdrhatala...
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Gi de Mopasan- Lud?

Oh! Patio sam, patio, patio bez prestanka, silno, strahovito. Voleo sam tu ženu ludim zanosom... A da li je to tačno, ipak? Da li sam je voleo? Ne, ne, ne. Uzela mi je telo i dušu, osvojila, vezala. Ja sam bio, ja sam i sad njen predmet, njena igračka. Ja pripadam njenom osmehu, njenim usnma, njenom pogledu, obrisima njenog tela, obliku njenog lica: ja gubim dah pod prevlašću njene spoljašnosti; ali Nju, ženu svega toga, biće toga tela, ja mrzim, gnušam se, i uvek sam je mrzeo, prezirao, gnušao se, jer je lažljiva, životinjska, prljava, pokvarena, jer je pogubno stvorenje, pohotljiva i licimerna životinja koja nema duše, kojom nikad ne prostruji misao kao slobodni i životvorni vatduh; ona je zver-čovek; čak ni to: ona je samo bedro, divna tvorevina mekog i oblog mesa u kome stanuje Bestidnost!

Gi de Mopasan- Badnje veče

Oštra hladnoća štipalaje lice i terala suze na oči. Svež vazduh prodirao je u pluća, sušio grlo. Duboko nebo, jasno i tvrdo, bilo je izbušeno zvezdama za koje bi čovek rekao da su izbledele od mraza; svetlucale su ne kao vatre već kao ledena nebeska tela, blistavi kristali. U daljini, po tlu od luči, suvom i zvučnom, odjekivale su klompe, a sa svih strana čula su se mala seoska zvona čiji su slabašni i kao zimljivi zvuci nestajali u velikoj ledenoj noći.

Gi de Mopasan- Sin

Dva stara druga šetala su po cvetnom vrtu u kome je veseo proleće pokretalo život.

Jedan od njihbio je senator, a drugi član Francuske akademije, obojica ozbiljni, i njihova umovanja bila su vrlo logična ali svečana, ukratko, istaknuti i ugledni ljudi.

Najpre su ćaskali o politici i raspravljalji ne o idejama, nego o ljudima, jer u politici ličnosti uvek imaju veću važnost nego razum. Posle toga oživeše nekoliko uspomena  pa ućutaše, koračajući jedan pored drugog, otromeli od mlakog vazduha.

Velika leja žutog šeboja širila je oko sebe sladunav i nežan miris; masa raznorodnog i raznobojnogcvgeća dobacivala je povetarcu svoje mirise, dok je jedna tila, zaodevena žutim cvetovima, rasturala u vetar svoj sićušni prah, zlatan dim koji je mirisao na md i raznosio, kao mirisni puder, svoj opojni oplodni prah kroz prostor.

Momčilo Bajagić- Od kada tebe volim

Sad nemoj ništa da mi govoriš,

prepoznaću šta god da pomisliš,

večeras samo nemoj da me ne voliš.

Preboleću šta god da učiniš,

učiniću ti sve što poželiš,

večeras samo nemoj da me ostaviš.

Od koga si se ti to sakrila,

u meni citav svet se rasipa

od kada tebe volim

pamet ne slusa.

Da l' ista moze da se sakrije

po licu kad se svetlo polije?

Od kada tebe volim

vreme ne ide.

Momčilo Bajagić- Poljubi me

Mesec je mlad,

a noć je vrela,

padaju zvezde padalice

I dok mi kaplje znoj sa čela,

mrak je i ne vidim ti lice.

Dole pod nama

čuje se kako škripe točkovi

 noćnih šofera

A ja te volim

u mrklom mraku

na zadnjem spratu solitera.

Poljubi me

dotakni me usnama

Sa usnama

k'o zgaženim trešnjama...

Ponekad samo

kad bljesne svjetlo

velike neonske reklame

Ugledam tvoje

mačije oci

kako me miluju iz tame.

Mesec je mlad,

a noć je vrela,

zvezde se roje iznad glave.

Veče miriše na pozno leto,

a ti na retke poljske trave...

Oskar Davičo- Kažem smrt, a ljubim...

Kažem- smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
k'o poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svdrlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohod'o na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč - ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, k'o sloboda - sreću,
ko dan - taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštzrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li - smrt, ljubim te ko usnom - predeo.
Reknem li - kraj - zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.