Gi de Mopasan- Sin

Dva stara druga šetala su po cvetnom vrtu u kome je veseo proleće pokretalo život.

Jedan od njihbio je senator, a drugi član Francuske akademije, obojica ozbiljni, i njihova umovanja bila su vrlo logična ali svečana, ukratko, istaknuti i ugledni ljudi.

Najpre su ćaskali o politici i raspravljalji ne o idejama, nego o ljudima, jer u politici ličnosti uvek imaju veću važnost nego razum. Posle toga oživeše nekoliko uspomena  pa ućutaše, koračajući jedan pored drugog, otromeli od mlakog vazduha.

Velika leja žutog šeboja širila je oko sebe sladunav i nežan miris; masa raznorodnog i raznobojnogcvgeća dobacivala je povetarcu svoje mirise, dok je jedna tila, zaodevena žutim cvetovima, rasturala u vetar svoj sićušni prah, zlatan dim koji je mirisao na md i raznosio, kao mirisni puder, svoj opojni oplodni prah kroz prostor.

Momčilo Bajagić- Od kada tebe volim

Sad nemoj ništa da mi govoriš,

prepoznaću šta god da pomisliš,

večeras samo nemoj da me ne voliš.

Preboleću šta god da učiniš,

učiniću ti sve što poželiš,

večeras samo nemoj da me ostaviš.

Od koga si se ti to sakrila,

u meni citav svet se rasipa

od kada tebe volim

pamet ne slusa.

Da l' ista moze da se sakrije

po licu kad se svetlo polije?

Od kada tebe volim

vreme ne ide.

Momčilo Bajagić- Poljubi me

Mesec je mlad,

a noć je vrela,

padaju zvezde padalice

I dok mi kaplje znoj sa čela,

mrak je i ne vidim ti lice.

Dole pod nama

čuje se kako škripe točkovi

 noćnih šofera

A ja te volim

u mrklom mraku

na zadnjem spratu solitera.

Poljubi me

dotakni me usnama

Sa usnama

k'o zgaženim trešnjama...

Ponekad samo

kad bljesne svjetlo

velike neonske reklame

Ugledam tvoje

mačije oci

kako me miluju iz tame.

Mesec je mlad,

a noć je vrela,

zvezde se roje iznad glave.

Veče miriše na pozno leto,

a ti na retke poljske trave...

Oskar Davičo- Kažem smrt, a ljubim...

Kažem- smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
k'o poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svdrlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohod'o na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč - ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, k'o sloboda - sreću,
ko dan - taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštzrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li - smrt, ljubim te ko usnom - predeo.
Reknem li - kraj - zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

Miroslav Antić- Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Goću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il' crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Miroslav Antić- Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima.
Bićeš moj način odevanja svega nežnog i sjajnog.
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše.
I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim.
Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog.
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo,
ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić- Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
ovako kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj mali šaputavi glas...

Sa nosom dečački zalepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno
pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmaženi pas,

Putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu
neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde,
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.