Miloš Crnjanski- Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim, u strastima ružnim,
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji to greh beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Mileta Jakšić- Ona

Gledala je u dubokoj noći
crno nebo puno večernje tajne,
na oči joj dve zvezde sleteše
zato su joj oči tako sjajne.

Ljubila se sa ružicom mladom
kad se jutrom u leji razvija
pa joj listak na usnice osta,
zato su joj usta rumenija.

Gledala je kako oblak bukne
munja sune, hrast dole obori,
pa kad je na me pogledala
moje srce u pepeo stvori.

Milan Rakić- Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i sa njom Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao im i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Milan Rakić- Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana;
u pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmose u ćutanju dugom,
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

I tako sve j prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
veliki, kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi k'o hala
sve druge misli i nade i snove;-

Pa ipak - da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
i mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
postadosmo tako tuđi jedno drugom;
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, k'o sito dete u šećerleme.

Milan Rakić- Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi sušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drveću žuti,
i laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
i reč nek' tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti sad da žile moje
zabrekću novim zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje,
pred veličanstvom prirode! A potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov, i nadahnuće celo,
nečujno, tiho, potone u tamu-

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem iu stradam i ljubim te, mada
u tom trenu ne osećam tako...

A ti ćeš, bedno ženo, kao vazda,
slušati rado ove reči lažne:
i zahvalićeš Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
kako se sputa nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva,-
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac ratrese i nadme,
i osećaji navale k'o plima!

Za taj ternutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći- Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drvetu žuti,
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Matija Bećković- Kad bi ti otišla iz ovog grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
kome bih levu ruku prebacio preko ramena
a desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"priroda je puna mojih pogleda na svet."
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
kad sam bio dete njegovo je stalo posađeno."
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u graf ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
i o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka
u pšeničnoj plevi
s kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni,
ljude po tamncama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
kome bih rekao kako mi se čini
da u reci Ararat ključa kamenje
i ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
i balkon se sruši u tom času."
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
i bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noć govorio protiv svakoga
i ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla izovog grada,
govorio bih uzalud:
moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Laza Kostić- Sve što mi je rekla...

Sve što mi je rekla u zvezde sam sliv'o,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
-ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta pouceta sjajna-
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam e slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljude neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! Al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.