Halil Dzubrovic - Zov ljubavnika

Gde si voljena moja? 
Da li si u svom malenom Rajskom vrtu, 
polivaš cvjetove koji promatraju te 
kao što deca posmatraju majčine grudi? 
Ili si u svojim odajama gde oltar 
kreposti postavljen je u tvoju čast, a ti 
na njemu žrtvuješ moje srce i dušu 
Ili si među knjigama, 
sakupljaš ljudsko znanje 
a prepuna si nebeske mudrosti?

O, pratiljo moje duše, gde li si? 
Da li u hramu moliš? 
Ili zazivaš Prirodu u polju, utočištu tvojih snova? 
Jesi li u kolibama siromašnih, 
tešiš slomljena srca slatkoćom svoje duše i 
ispunjaš njihove ruke svojim darovima?


Ti Božji si duh svuda oko nas, 
ti jača si od vremena 
Secaš li se dana kada se sretosmo, kada aureola 
Tvoje duše okružila nas je, i Anđeli ljubavi 
lebdeše oko nas, pevajuci pohvalnicu srcima? 

Spominješ li se kada seli smo u seni krošanja, 
skrivajući se od Čovečanstva, kao što žene 
štite nebesku tajnu svog srca? 
Pamtiš li staze i šume kojima smo kročili, 
ruku isprepletenih i glava naslonjenih jedne na drugu 
kao da skrivali smo se unutar sebe samih? 
Sećaš li se trenutaka kada poželeh ti zbogom 
i moje usne poljubiše tvoje? 
Taj poljubac otkrio mi je da spajanje usana u Ljubavi 
objavljuje božansku tajnu koju jezik izreći ne može! 
Taj poljubac prethodio je dubokom uzdahu 
poput onog kojim je Svemogući u zemlju 
Udahnuo život čovečji.

Taj uzdah vodio me u svet duha 
navešćujući lepotu moje duše, i tamo 
će trajati dok ponovo ne sretnemo se. 
Secam se kada si me ljubila i ljubila, 
obraza zalivenih suzama, i rekla si: 
"Zemaljska tijela često 
moraju se rastati zbog zemaljske svrhe, 
I moraju živjeti odvojeno 
jer svetovne nakane na to ih tjeraju. 
Ali duša ostaje zaštićena u rukama Ljubavi, 
sve dok smrt ne dođe 
i odvede sjedinjene duše k Bogu.

Idi, voljeni moj, 
Ljubav te odabrala za svog izaslanika, 
pokori joj se, jer ona je Lepota koja nudi 
svom sljedbeniku vrč slatkog života 
I premda te moje ruke neće grliti, 
tvoja ljubav ce ostati moj utešni mladoženja, 
tvoje sjećanje, moj Večni svadbeni pir. 
Gde si sada, ti koja si deo mene? 
Jesi li budna u tišini noci? 
Daj da vjetar prenese ti 
svaki otkucaj i naklonost mog srca. 
Miluješ li moje lice u mislima? 
Ta slika meni više ne pripada, 
jer tuga nadvila je svoju senu nad moju sretnu prošlost. 
Jecaji isušili su moje oči 
koje odražavahu tvoju ljepotu 
I usahnuli usne koje si ti sladila poljupcima. 
Gdje si, voljena moja? 
Čuješ li moj plač tamo preko oceana? 
Razumiješ li moju potrebu? 
Uvidjaš li veličinu moje strpljivosti? 
Postoji li koja duša voljna da prenese 
ti dašak ove umiruće mladosti?

Postoji li kakva tajna povezanost 
među andjelima koji ce ti prenijeti moju pritužbu? 
Gde si, moja predivna zvijezdo? 
životna tmina privila me na svoje grudi, 
žalost me osvojila. 
Pošalji svoj smiješak u nebo, 
neka me dosegne i oživi! 
Izdahni svoj miomiris u nebo, 
neka me održi na životu! 
Gdje si, voljena moja? 
O, kako golema je Ljubav 
I kako malen ja sam.

Hajnrih Hajne - U obliku nejednakom

U obliku nejednakom
Blizu tebe uvek stojim
Uvek tuzim i ti uvek
Bol zadajes grud`ma mojim.

Kad kroz vrtove mirisne
Leti hodis hodom milim,
pa leptira zgazis malog,
zar ne cujes kako cvilim?

Kad uberes ruzu koju
Pa, s veseljem detinjim
rascupas je, zar ne cujes
Kako jecam bolom svim?

I kad ruze rascupane
Usudi se trnje koje,
Pa mi meki prst ubide,
Zar ne cujes boli moje?

Zar ne cujes u mom glasu
Moje muke sto me guse?
Nocu jecam i uzdisem
Iz dubine tvoje duse.

France Presern - Gazele

Smem li te ljubit - pitam oka dva?
al` oko nece da pdgpvpr da.
Izdaleka me ljupko gledas, draga,
al` ohola si kad sam blizu ja.
Ako te moje oci ceznjom prate,
bezis ko da te plasi ceznja ta.
Al` ako druge pogledujem deve
tad svako vidi da si besna sva.
Ili me mrzis ili volis, dakle,
siroto srce kako ce da zna?

Emili Dikinson - Da dolazis mi u jesen

Da dolazis mi u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao sto se to cini s muvom.

Da znam, za godinu ces doci,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da ceka dok se bude zbio.

Ako te samo stoleca prece,
Ja bih ih pomocu prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.

Da znam, kad ovaj zivot prodje
Da tvoj i moj ce zivot biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da vecnost mogu okusiti.

No sad, kad mi se duzina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pcela
Sto zaoku ne iskazuje.

Veselin Dzeletovic Pavlov - Ova je pesma posvecena tebi

Zaiskris ponekad mislima mojim

zatreperis nezno taman da zaboli

zapitam se onda da li ja postojim

da bi im`o neko vecno da te voli.

I dodjes tako, tek da ne das mira

u snove moje samotne i duge

obicno nocu kad muzika svira

i kad su oci tako pune tuge.

Prosetas sama hodnicima uma

kroz koje niko nije smeo proci

stazama misli skrenes li sa druma

gde god zakoracis meni ces doci.

Zato te molim  ne dolazi vise

niti u snove nit` u misli moje

k`o one letnje nenadane kise

k`o ljubavi sto vec ne postoje

A suze teske prosute bez broja

koje ni vreme ne moze da brise 

one su draga, ova pesma moja

posvecena tebi i nikome vise.

Pero Zubac - Mostarske kise

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih sada znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još ne dozrele

Govorio sam joj
Ti si derište, ti si balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj
Ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica
Ničeg nije bilo
Pitala me je imam li brata,
Šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea
Sve me je pitala
Pitala me je da li bi mogao sa svakom
Tako sačuvaj Bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Ili nije smela, vrag bi je znao

Jesen je ta mrtva, jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali, ljubičasti
Ili mi se čini
Pitala me je da li sam Hrvat
Imam li devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko Božićni zvončići moga detinjstva
Zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju mahalu
Ej, Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
NJene su oči bile pune kao zrele breskve
NJene su dojke bile tople kao mali psići
Govorio sam joj da je glupava
Da se pravi važna
Svetlana, Svetlana
Znaš li ti da je atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku, po aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke
Neretva žderbica
Pod starim mostom crnjanskog joj govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino
Ko prvi ljiljani
U džamije je vodio
Karađoz beg mrtav, premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela
Malo plakala kao i sve žene.

Rabindranat Tagore - Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.