Miroslav Antić- Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Goću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il' crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Miroslav Antić- Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima.
Bićeš moj način odevanja svega nežnog i sjajnog.
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše.
I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim.
Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog.
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo,
ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić- Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
ovako kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj mali šaputavi glas...

Sa nosom dečački zalepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno
pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmaženi pas,

Putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu
neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde,
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.

Milutin Bojić- Oči

Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, ko osmeh nežne,
čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne
i meke ko pahuljice nežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati
što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, mutne ko proletnje vode.

Neizgladljive ko večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete
te oči koje tamne ni smrću.

Milutin Bojić- Grifos

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
strasna kao more, razbludna ko zmija,
tražiš moje hoću, da tvoj žar ga sater,
i siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
i sažeži kose i razgubaj usne,
i razlupaj mramor nimfijskih kumira,
i raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
grizem sama sebe i jaučem dok te
osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
ja osećam: ponor očiju me guta,
a tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
ispila svu mladost i drhtanje soka,
dok bi tvoja dojka ledena i bela
golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
smrvljenu, do smrti zasuo te blatom,
na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
pio bih u bolu i, pijan od vina,
jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
za vekove nove ko znak vaskrsenja,
ja, što kraj sfinksa u prašini gmižem,
ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
pevao bih himnu što umrle budi,
ali.. moje usne za usnama žedne,
a izmrvljen mozak traži smrt u bludi;

Drščući te grlim rukom što sva peče,
propinju se tebi ispucale usne,
duša hoće večnost poljupcem da reče,
a krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
ti si ludi demon, što ljubeći davi,
ti si vrelo podne mog blistavog dana,
orao što žrtvu diže i krvavi.

Miloš Crnjanski- Smiraj

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glaova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Miloš Crnjanski- Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.