Milutin Bojić- Oči

Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, ko osmeh nežne,
čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne
i meke ko pahuljice nežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati
što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, mutne ko proletnje vode.

Neizgladljive ko večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete
te oči koje tamne ni smrću.

Milutin Bojić- Grifos

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
strasna kao more, razbludna ko zmija,
tražiš moje hoću, da tvoj žar ga sater,
i siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
i sažeži kose i razgubaj usne,
i razlupaj mramor nimfijskih kumira,
i raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
grizem sama sebe i jaučem dok te
osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
ja osećam: ponor očiju me guta,
a tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
ispila svu mladost i drhtanje soka,
dok bi tvoja dojka ledena i bela
golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
smrvljenu, do smrti zasuo te blatom,
na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
pio bih u bolu i, pijan od vina,
jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
za vekove nove ko znak vaskrsenja,
ja, što kraj sfinksa u prašini gmižem,
ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
pevao bih himnu što umrle budi,
ali.. moje usne za usnama žedne,
a izmrvljen mozak traži smrt u bludi;

Drščući te grlim rukom što sva peče,
propinju se tebi ispucale usne,
duša hoće večnost poljupcem da reče,
a krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
ti si ludi demon, što ljubeći davi,
ti si vrelo podne mog blistavog dana,
orao što žrtvu diže i krvavi.

Miloš Crnjanski- Smiraj

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glaova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Miloš Crnjanski- Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski- Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim, u strastima ružnim,
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji to greh beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Mileta Jakšić- Ona

Gledala je u dubokoj noći
crno nebo puno večernje tajne,
na oči joj dve zvezde sleteše
zato su joj oči tako sjajne.

Ljubila se sa ružicom mladom
kad se jutrom u leji razvija
pa joj listak na usnice osta,
zato su joj usta rumenija.

Gledala je kako oblak bukne
munja sune, hrast dole obori,
pa kad je na me pogledala
moje srce u pepeo stvori.

Milan Rakić- Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i sa njom Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao im i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.