Jednom kroz mnogo leta ,kraj ognjišta ,pri sveći,
Sa preslicom u ruci, stara i poluslepa,
ti ćeš stihove moje pevušiti i reći:
Ronsar me veličao kada sam bila lepa.
Kada začula bude kako pominješ mene,
Služavka tvoja stara, zadremala od zime
i umora, u kutu iz sna će da se prene
I da blagosilja besmrtno tvoje ime.
Ja ću tad ispod zemlje počivati k'o sena,
ispod šimšira tamnih i mirti razgranatih;
A ti ćeš, pored vatre, starica pogrbljena
Tugovati što, gorda, ljubav mi ne uzvrati.
Veruješ li mi ovo. Živi, ne čekaj sutra:
Ruže života beri već istog ovog jutra.
