Mirjana Cvetković- Kako se ljubav piše

Kako se ljubav piše?

Uzdahom vrelim u noći,

da li snovima željnim

o onom što će doći?

Kako se ljubav piše?

Poleglim vlatima trave,

ili mesecom jasnim

što svetli iznad glave?

Kako se ljubav piše,

može li iko reći,

ili je dovoljna sudba

da nađeš put ka sreći?

Dve ruke kada te grle,

srce sa tobom što deli

i burne, beskrajne noći

da traje život celi.

Ne želim suzu u oku,

ni telo tugom da slomim,

ne znam ljubav da pišem,

umem samo da volim.

Laza Kostić- Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoj zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

sto ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pep'o spalit' srce i lub;

tonut' o brodu, trunut' u plotu,

djavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat' u te,

Santa Maria  della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,

mnoge sam grehe pokaj'o  ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to  jave slomio ma',

za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,

sve je to davno pep'o i pra',

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak necu nikoga klet';

sta god je muke na meni bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, sto je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepse je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k'o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al' tezoj rani nastade brid:

Sta cu od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad jos takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu',

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dusu, sve svoje žude,

-svu večnost za te, divni trenute!-

Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu zivota,

ta zlatna voćka sto sad tek zre?

Oh, slatka voćko, tantalskog roda,

sto nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje gresne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k'o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak odrza vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje - a ona svisnu.

Pomrca sunce, vecita stud,

 gasnuse zvezde, raj u plac briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. -

 O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezim sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi,

k'o da se Bog mi pojavi sam:

U duši bola led  mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam,

zasto se  mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dodje kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,

samo sto nije briga i rad,

sve su miline, al' nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad  je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo sto dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o mog života  hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: "Evo me, naj!"

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

zvezdama ćemo pomerit' pute,

suncima zasut' seljanske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

Laza Kostić- Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Jovan Jovanović Zmaj- Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
u misli se neke gubim;
čini mi se, grehota bi
bila da te sad poljubim.

Čisto vidim snove tvoje,
iz raja su, sa visina,
to se ne sme porušiti
sa zemaljskim poljupcima.

Jovan Jovanović Zmaj- Kad se setim

Kad se setim, mila dušo,
rumenila lica tvoga,
tad ne pijem druga vina,
nego samo crvenoga.

Al' kad mi na um dođu,
dođu tvoje crne oči,
onda krčmar niš' ne radi,
samo crno vino toči.

A ja pijem, pevam, plačem
od žalosti, od milina,
pa kad pođem, ja posrnem
od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
gleda pa se osmehiva,-
ne smejte se, draga gospo,
tom je vaša ćerka kriva.

Марко Ружичић- Брезо моја

Срце још неизмјерно пати и боли,
тужно је крвари на све стране,
данима, мјесецима, годинама дугим,
већ је и престало бројити дане.

Душа ми пати, брезо моја вита,
с'другог брда вјетар што ти љуби гране,
што латице твоје на мене не носи,
већ златне падају по меденој роси.

И зна срце моје да вјетрова хука,
не даде ми нате да ставим круну,
најсјајнији драгуљ кад ми они врате,
даћу њима злата ризницу препуну.

Мој вјетар те тражи, брезо не љубљена,
да легне на витку грану не такнуту,
к'о незаборавну из бајке жену,
к'о ружу мирисну калемљену жуту,
да те љуби у једном трену,
к'о некад сретну и занесену,
да те љуби бар једну минуту,
и замрси твоју крошњу густу,
испуни срцу давну жељу пусту.

Усне шапућу тихо молећи се,
зову те себи, да ми дођеш ближе,
руке уморне теби се нуде,
дрхте од чежње, патње и бола,
зову те да бар на трен само,
да те загрле да будеш моја.

Да чујеш срце што узбуђено куца,
како се тресе дрхти и боли,
да ти оно каже колико пати,
колико те жели, колико те воли.

Jovan Jovanović Zmaj- I molio sam

I molio sam oči
da suze ne liju,
i molio sam prsi
da tako ne biju.
I preklinj'o sam ljubav
ta da me ne kuša,
al' ljubav, oči, srce,
nikoga ne sluša.
A jedan cvetić, što ga
najlepši rodi maj,
čuo je da sam krio
najtanij' uzdisaj!
Miris se toga cveta
s uzdahom zamrsi,
i cvetak porumene,
pade mi na prsi.
Pa sad mi cvetak draži
od samih očiju,
pa mi cvetak bliži
od samih prsiju.
Pa me sad ljubav goni
da ištem oproštaj-
gle šta učini samnom
maleni cvetak taj.